hacked by hidden__hacker
02.11.2006., četvrtak
hacked by hidden_hacker
|
hacked by hidden_hacker hacked by hidden_hacker hacked by hidden_hacker hacked by hidden_hacker hacked by hidden_hacker hacked by hidden_hacker hacked by hidden_hacker hacked by hidden_hacker hacked by hidden_hacker hacked by hidden_hacker hacked by hidden_hacker |
29.10.2006., nedjelja
U AURORSKOM UREDU
|
Evo, već drugi put Lujiza uleće u kabinet kao nekakva uplašena kokoš, i govori da će nas napasti aurori. To joj je već prešlo u naviku. ''Molim te, nemoj mlatit tim rukama, iskopat ćeš mi oči!'', rekoh joj. Međutim, ona me nije čula. Ili me je ignorisala. ''Brzo, dođi u zbornicu'', rekla je profesoru. ''Došlo je vrijeme za borbu.'' Tog dana nismo imali više časova. Amanda i Marco su opet otišli prisluškivati razgovore, no meni se jednostavno nije dalo... Sita sam i aurora i Voldemorta... Voljela bih ponovo biti ona stara Maggie. Maggie Peyton, kći Raya Peytona i Christine Smith. Ona vesela djevojčica, koja je za magiju samo znala iz bakinih priča za laku noć. No kad pogledam Tamni znamen na svojoj podlaktici, kad pogledam svoju sestru i svoga polubrata, svoje roditelje i svoj odraz u ogledalu, jasno mi je da je moja sudbina biti crna čarobnica.... Više nema natrag... Znam da nema nikakve šanse da se obranimo od aurora. Njih je mnogo više, a to nije baš sportski, zar ne? Ali ja sam smislila plan... Prišla sam Rosilyn i Dracu, koji su stajali na hodniku i svađali se, kao i po običaju. ''Bok!'', rekoh. ''Kaj ima?'' ''Svađam se sa ovom nakazom'', odgovoriše uglas. ''Dajte prekinite!'', rekoh. ''Imam plan!'' ''Kakav plan?'', upita Draco. ''Vezano za borbu s aurorima'', odgovorih. ''Što? Što? Pričaj!'', požurivala me je Rose. ''Ako aurori pomisle da sam na njihovoj strani...'', počela sam, ali me je Draco prekinuo. ''Pridružit ćeš se aurorima?!'', povikala je Rose. ''Tiše, budaletino!'', reče joj Draco. ''Želiš li da nas tko čuje?'' ''Zapravo, mislila sam lažirati svoju smrt'', rekoh konačno. ''Što?!'', zavrištaše njih dvoje uglas. ''Ti nisi normalna'', dodade Draco. ''Gledaj, Draco... ako to uradim...'', rekoh. ''A što je sa Gospodarom i Gospodaricom?'', upita Rose. ''I oni i svi ostali moraju misliti da sam mrtva. Čak neću reći ni Amandi.'' ''Ja i dalje ne kužim'', reče Draco. ''Kako će nam to pomoći?'' ''Jednostavno je. Otići ću u aurorski ured, reći im da sam svo vrijeme bila na njihovoj strani, odat ću im neke Voldemortove tajne kako bih ih u to uvjerila, a onda ću sklopit dogovor s njima'', objasnih. ''Aha, kužim!'', uskliknu Rose. ''Spriječit ćeš borbu!'' ''Pokušat ću. No nikome ni riječi o ovome. Pogotovo ne Marcu i Amandi'', rekoh, otrčavši niz hodnik. Otišla sam pravo u Isabellinu spavaonicu. Bila sam sigurna da ona ima neke veze sa aurorima. Ispostavilo se da sam bila u pravu. Naposlijetku mi je sve priznala, a poslije me je odvela do aurorskog ureda. Aurori su se već spremali za večerašnju borbu. Trebalo je mnogo truda da ih uvjerim da sam na njihovoj strani. Svašta sam izmislila; da se jako kajem, da želim ispraviti svoje pogreške tako što ću im pomoći... Mislim da sam zaslužila Oscara za svoju glumu. Aurori su, dakle, uvjereni da im pomažem. Pitate se kako mi je to uspjelo? Pa, morala sam im odati neke od Voldemortovih planova. Nisam imala drugoga izbora. A vođa aurora je smislio genijalan plan... ''Maggie, ti ćeš poći s nama. Naravno, stavit ćeš kukuljicu preko glave, kako te Voldemort i Lujiza ne bi prepoznali. Nećemo se boriti... samo ćemo im reći da smo ubili njihovu dragu kći, i da je to prvi korak naše pobjede. Bolje je da sve uradimo polako, jer sam siguran da su smrtonoše i Paukovi sljedbenici veoma pametni, pa bi možda mogli izgubiti bitku... bolje da ne rizikujemo'', rekao je. Svi su bili uvjereni da rade pravu stvar... no zapravo nisu znali za moju podlu igru. Vidi se da sam Voldyeva! I tako se desilo... stavila sam kukuljicu i uputila se sa svojim novim ''prijateljima'' ka Voldemortovom dvorcu... čak sam im i pomogla da pređu magičnu barijeru... P.S. Ljudi, znam da je post glup, ali smatrala sam da je važno započeti sa nekom pričom na ovom blogu! Marco ima pravo, ovdje se ništa ne događa, i mislim da bismo se svi trebali malo potruditi da to ispravimo. Zato sam mislila da ne dođe odmah do bitke, nego da sve teče po planu aurora... P.P.S. Imamo novu članicu VA, Lindsay Morgan Peterson! |
10.10.2006., utorak
Opasnost je prošla... Zar zbilja?
|
"Prepametna Ja" sam bila u pravu. Predavanja su u zadnja dva dana bila jako teška i zahtjevna. Marcu se više nije spavalo. A Maggie i ja smo se dogovorile da ćemo recept za kolače( kojeg smo sastavljale) dovršiti neki drugi put jer… Premalo je vremena. U ova dva dana Maggie i ja smo sve češće prisluškivale Lujizu i Voldemorta. -Voldemorte, mi njih moramo skloniti odavde.-rekla je Lujiza dok smo Maggie i ja prisluškivale. -Lujiza, oni se moraju naučiti...-pokušavao je objasniti Voldemort. -Vas dvije!-čule smo iza nas glas. Brzo smo se okrenule. Tamo je stajao Marco.-Što to radite? -Pst!-siknule smo Maggie i ja. -Dođi!-povukla sam ga na pod do nas. -Nešto se raspravljaju. Šuti i slušaj!-rekla mu je Maggie. -Oni nisu jedni od tvojih smrtonoša, zaboga!-vrisnula je Lujiza.-Oni nisu bilo tko pa da ih možeš samo tako pustiti da ih odvedu u Azkaban ili da ih… O, zaboga, ubiju… Šmrcne Lujiza. -Lujiza, moraju se naučiti borbi. Oni su moji nasljednici! Sada mi je postalo jasno. Govore o nama! O meni, Maggie i Marcu. -Neće biti ni tvoji ni moji nasljednici u Azkabanu! -Neću dopustiti da ih odvedu u Azkaban. -A kako ćeš, molim te lijepo, to izvesti? Ne možeš čuvati i sebe i Marca, i Maggie i… Amandu. Moje ime je dodala kao da ga želi izostaviti, maknuti odavde u... Azkaban ili radije u grob. -Amanda, Maggie i Marco se mogu sami čuvati! Nisu djeca više, Lujiza. -Jesu! Imaju samo 14 godina! -Ja sam sa 14 godina… -Ne tiče me se, jebote, šta si ti radio sa 14 godina! Kao što se tebe ne tiče što sam ja radila! Oni nisu ti i ja, Tome! Maggie, Marco i ja smo bolno uzdahnuli. Ovo znači rat. Voldemort je samo nešto promrmljao u stilu: ništa-ti-neću-napraviti-samo-zato-što-nas-aurori-napadaju. Zatim je Lujiza nešto njemu promrmljala, pa onda on njoj, pa onda ona njemu pa je bila tišina isprekidana nečim što je jako sličilo poljupcu… Maggie i ja smo izvodile grimase praveći se da povraćamo. Marco nas je tutnuo u rebra, pa smo prasnule u smijeh… Ipak nas nisu premjestili iz dvorca. Voldemort je po prvi put pobijedio. Večeras dok smo Maggie i ja nastavljale svoj recept za kolače, a Marco na mom krevetu pisao zadaću u sobu je ušla Lujiza. -Imam jednu sretnu vijest.-rekla je zamahnuvši pelerinom. -Kakvu?-upitala je Maggie praveći packu na rečenici "Dodati dva zmajeva jaja u tu smjesu" -Aurori nas ipak neće napasti. -Kako to?-upita Marco pomalo razočarano. -Voldemort se pobrinuo za sve. Sakrio nas je posebnom čarolijom i izgubili su nam trag. Maggie i ja smo odahnule isto kao i Isabell i Maya. Čini mi se da aurori možda ništa i ne bi napravili Isabell pošto je ona Dumbledoreova miljenica pa nisam shvaćala pravi razlog zbog kojeg bi se ona brinula. -Šteta.-uzdahne Marco dok sam ja pisala "Svakako dodati slinu žabe krastače" a Maggie me gadljivo promatrala. -Zašto šteta?-upitam.-Pa barem nam aurori neće glavu raznijeti. -Ipak šteta. Nadao sam se pravoj borbi. -O, sigurna sam da ćemo ih imati napretak i da će ti se već preko glave popeti. Sigurno jedna već vreba.-reče Maggie ozbiljnim glasom koji nije nimalo podsjećao na nju. Marco je zakolutao očima. Ali nije ni slutio koliko je Maggie u pravu… Jutro je bilo hladno i sivo. Ja sam se zaogrnula u pokrivač pogledom tražeći Maggie. No nje nije bilo u sobi. Pogledala sam kroz prozor. Sve je bilo tako sivo, mračno i nigdje nije bilo sunca, zore, nagovještaja dana… Pomislila sam da je još noć i da je Maggie možda otišla po čašu vode. Pogledala sam na sat i bilo je već 11 sati. Zamalo sam vrisnula. Znala sam da to može biti samo ujutro jer smo Maggie i ja do jedno pola jedan dovršavale recept. Ustala sam bijesno navlačeći crnu pelerinu i pitajući se zašto me Maggie ostavila da spavam i zašto je takav mrkli mrak vani u 11 sati ujutro. Požurila sam do učionice iz Povijesti magije(ponijela sam i onaj papir s receptom za slučaj da Maggie i meni bude dosadno). Prvo sam se profesoru ispričala što kasnim, a zatim sam se bacila u stolicu do Maggie. -Idiotkinjo, zašto me nisi probudila?-siknula sam. -Baš si bila čvrsto zaspala, a meni se nije dalo buditi te. -Pa baš ti hvala. Maggie slegne ramenima i promrmlja nešto u stilu "Nema na čemu". -E, znaš da sam zaboravila onaj papir s receptom…-počela je. Izvukla sam papir iz torbe, a Maggie se nasmiješila. -Eh, ponekad je baš dobro imati sestru blizanku.-reče Maggie. -Da, pogotovo kad te probudi ujutro da ne zakasniš na sat.-rekla sam. Do kraja sata smo Maggie i ja pisale recept za već treće kolače. Zatim smo imali Borbu protiv aurora pa ručak. Borba protiv aurora je uvijek bio zanimljiv predmet pa se Maggie i meni nije dalo pisati recept. Dok smo zapisivali neke "smrtno važne" čarolije u učionicu je netko upao. Lujiza. Pelerina i haljina su joj bile zgužvane, kosa raščupana. Lice joj je bijelo blijedo kao smrt, a ispod očiju je imala velike podočnjake. -Zaboga, Gospodarice, što se događa?-upitao je profesor. -Oni dolaze. O, oni dolaze… Tu su… Blizu su… Večeras će već stići. Nismo se uspjeli zaštiti. Oh, doći će… -Tko?-vrisnula je Isabell. -Aurori.-prošapta Lujiza. by: Amanda |
03.10.2006., utorak
Blizu su, zar ne?
|
Imali smo Obranu od aurora, a Maggie i Amanda su nešto švrljale po papiru, koliko sam načuo, pisale su recepte za palačinke.JA sam bio umoran i spavalo mi se. Nakon što me profesor prozvao da vježbamo u parovima bilo je zanimljivije. Tada usred jedne od kompliciranijih čarolija u učionicu je uletjela Lujza. Bila je preplašena. Svojom dugom pelerinom mahala je na sve strane kao preplašena ptica. Neki su se nasmijali, a ona je napokon progovorila:" Brzo, Verdoh, nema vremena...tu su, uskoro!" obratila se profesoru. Trenutak je zastao a onda hladno promucao:" Što? Kako? Koliko vremena imamo?" "Dva do tri dana. Dođi na sastanak sjednice, svi su već tamo." Nakon što je profesor prekinuo sat, a mi poslani u sobe par učenika uhvatila je nelagoda jer nitko nije znao što se događa. Amanda, Maya, Denis, Maggie i ja odšuljali smo se do zbornice koja je nalikovala na neku staru i prašnjavu prostoriju. Nismo mogli ući, jer je bilo zaključano, ali smo naslonili glavu na vrata u nadi da ćemo štogod čuti. Tada je netko otvorio vrata. Svi smo pali na pod. Zaslužili smo kaznu. "Ako želite saznati, dobro." započela je profesorica iz Savladavanja prepreka " U pitanju su aurori. Mislimo da su nam ušli u trag." Dobro. Cijeli dan sam bio pospan ali ta je vjest mogla probuditi i lava. Aurora je daleko više, a nas ve čeka Azbakaban ako nas ulove. Doći će do borbe. Jesmo li spremni? Baš i ne. "Hoćemo li reći ostalima?" upitao je Denis. "Naravno" odbacila je Maggie. "Satovi, ako ih i bude, ali mislim da hoće, bit će naporni sutra.Voldemort i smrtonoše nemaju namjeru pobjeći. Doći će do borbe i mislim da nas žele pripremiti." pametno je zaključila Amanda dok smo užurbano koračali do spavaonica. "Pitanje je ima li vremena...jedan dan. Jeste li spremne nekoga gađati Avadrom Kedvrom?" upitao sam ih. Svi smo malkice zastali. Pogledao sam kroz prozor u mrak dvorišta. Vjetar je puhao i nosio lišće. "Marco, možda i ne dođe do borbe" potiho je rekla Maya iako je sama znala da hoće. "Da, možda se predamo" odgovorila je sa smješkom Maggie. "Ja samo znam da idem spavati. Cijeli dan sam umoran" odgovorio sam i zjevnuo. Amanda se namrštila te je prije razlaza na mušku i žensku spavaonicu prošaptala: " Vi to uzimate zdravo za gotovo. Ali oni su blizu...znate to" by:Marco Riddle |
19.09.2006., utorak
PALAČINKE ''A LA MAGGIE & AMANDA''
|
Jedne večeri, našla sam se u WC-u i stajala pred ogledalom. Dok sam se majala s šminkom, nisam nešto obraćala pažnju na Am i Marca. Am je ušla u kupatilo i popela se na šolju. Kosa joj je štrčala na sve strane kao ludaku, ali nije htjela da se počešlja. Marco joj reče:''Amanda, počeće nešto da ti se gnijezdi u kosi'', a ona reče:''Aaaaah, fino!'' Onda je počela da zuji ''Bzzz, bzzz, bzzi, bzzzzzz...'', kao neka luda pčela. Isprobavala sam crveni karmin i tada je Lujiza banula. Nije se ni potrudila da pokuca ili tako nešto. U svakom slučaju, popizdila je više nego obično. Amanda je nabila u gaće sav toaletni papir zato što je htjela da bude bumbar. Čula sam je kako zuji, ali nisam obraćala pažnju na nju. ''Maggie, dovraga, ti samo razmišljaš o tome kako izgledaš. Dvorac bi mogao da izgori prije no što bi ti prestala da zijevaš u to ogledalo'', reče Lujiza, popravljajući svoju suknju. Ona zaista ima tešku narav; trebalo bi da ide na časove samokontrole. Predložiću joj to. Ali ne baš sada pošto ima četku u ruci. Nekoliko sekundi je vladala tišina, a onda je Lujiza ponovo progovorila: ''Maggie, dušo... hoćeš li samo da mi posudiš svoju maskaru? Moja se istrošila.'' ''Slobodno uzmi'', rekoh. ''U mojoj je sobi, u kutijici.'' Nije slušala. Rekla je:''Požuri, donesi mi je.'' Rekoh joj:''Vidiš da imam posla!'' ''Samo skoči na sprat i donesi mi maskaru.'' Skok, skok, skok, skok. Zašto uopšte skakućem i Lujizi donosim stvari koje joj trebaju samo da se licka? Odgovor na ovo pitanje je; ne želim da mi njuška po sobi. Mogla bi da naleti na nekoliko stvari koje i nisu baš moje, stvari koje su jednom riječju – mm – njezine. Doskakutala sam do nje i rekla:''Meni zamjeraš što se lickam pred ogledalom, a ti si tri puta gora.'' Samo se nasmijala i nastavila da se dotjeruje. Reče:''Tvoj problem je što su za tebe beznačajne stvari zaista ozbiljne, a ono što bi trebalo ozbiljno da shvatiš, ti ne shvataš.'' Ja joj rekoh:''Nisam te baš razumjela. Je l' se zato uvlačiš u suknje koje su očito napravljene za petnaestogodišnjakinje, a ne za tridesetogodišnjakinje?'' Gađala me je četkom. ''Vi niste normalne'', zaključio je Marco. Te iste večeri, Amanda je vježbala neke komplikovane čarolije. Prišla sam joj i rekla:''Hey, Am, hoćemo li da pravimo one naše palačinke?'' ''Samo malo...'', reče Amanda. ''Ostala mi je još samo jedna...'' ''Ma, hajde, Am! Ispeći ćemo gomilu palačinki. A možemo i da se takmičimo ko će više da pojede, kao onda kad sam ja poslije povraćala jer mi se smučilo, a ti si mi držala glavu iznad WC šolje, sjećaš se?'' ''Naravno da si povraćala kad si za pola sata smazala dvadeset palačinki'', reče mi Amanda. ''Dvadeset sedam'', ispravila sam je.''Onda, idemo da pečemo palačinke?'' Nasmiješila sam se i nekoliko puta zatreptala očima u Amandinom pravcu. ''Hajde, dobro, nek ti bude!'', pomirljivo je rekla Amanda i uputila se sa mnom prema kuhinji. Usput smo sreli Pacolikog. Nosio je neke knjige, i izgledao je kao da razmišlja. Za promjenu. ''Dobar dan, profesore'', reče Am sa usiljenim osmjehom na licu. Pacoliki reče:''Dobar dan, Amanda. Dobar dan, Margaret Ann.'' ''Dobar dan, Pacoliki'', pozdravila sam ga. A onda smo otišle u kuhinju. ''Palačinke a la Maggie & Amanda'' Ispečenu palačinku premazati tankim slojem pudinga od vanilije Preko toga staviti nešto deblji sloj eurokrema, a zatim najdeblji sloj šlaga. Pažljivo umotati i jesti. Ne obazirati se na šlag koji curi. U kuhinji je vladala tišina. Zapravo, čulo se samo žvakanje, coktanje i mljackanje. A onda sam prilično glasno podrignula i rekla: ''Ne mogu više! Opet će mi se smučiti.'' ''Ha! Znači, ovog puta sam ja pobijedila!'', zaključila je moja sestra i obrisala rukom šlag sa obraza. Tada smo začule povišene glasove. Zapravo, Marcov glas. ''Hoćemo tuču! Hoćemo tuču!'', urlao je. Amanda i ja smo potrčale do susjedne sobe. Lujiza je vikala:''Ja nisam pred ogledalom sve vrijeme... a šta i ako jesam, što ima loše u tome?'' Voldemort joj je uzvratio vikom. ''To je dosadno – eto što ima loše u tome!'' ''Pa hajde onda da pričamo o jebenom Harry Potteru. Hajde, ispričaj mi koliko puta si ga pustio da preživi!'' Jedan-nula. Voldemort i Lujiza su se neprijateljski gledali u oči. ''Šta se događa?'', upitah, pokušavajući da razbijem opasnu tišinu. Voldemort se na trenutak okrenuo prema meni, a onda opet prema Lujizi. ''To je tvoje dijete!'', reče on. ''Ništa ne razumije. Sve mora da joj se nacrta!'' ''Šta mora da mi se nacrta?'', upitah zainteresovano. ''A ona i nije jedina ovdje kojoj sve mora da se crta!'', nastavi Voldemort. ''Ma nemoj?!'', dreknu Lujiza. ''Da to možda ne ciljaš na mene?'' Uputila mu je jedan od onih svojih oštrih pogleda. ''Ma ne... '', poče da zamuckuje Voldemort. ''Nisam to mislio... nego...'' Amanda je prekinula svađu. Rekla je:''Dobro, dobro, a sad se lijepo smirite i poljubite!'' Ono dvoje se pogledaše. Kad su se poljubili, rekla sam: ''Mislim da ću ipak povratiti.'' |
16.09.2006., subota
Užas zvan Maggie i Amanda
|
Čovjek zbilja ne bi pomislio da smo Maggie i ja kćeri dvoje velikih crnih čarobnjaka. Iz Povijesti zla smo imali nekog ubitačno dosadnog profesora (pomalo me to podsjeća na Hogwarts) pa smo Maggie i ja nastojale izbjegavati te sate. Jednog dana dok smo nezainteresirane za ono što je taj meljao dogovarale kojim ćemo kletvama snaći Cliytona, malog domara, profesor je nervozno objavio: -Gospođice Peyton, Harrison… Maggie i ja smo ga oštro i procjenjivački pogledale. -Ovaj, mislilo sam reći… Ovaj, gospođice Riddle… Maggie i ja smo ga opet pogledale. -Ovaj Brown… Riddle… Harrison… Peyton… Riddle… Na kraju se sve svelo na njegovo mrmljanje. Maggie i ja smo se pogledale i veselo osmjehnule. Nastavile smo s dogovaranjem raspravljajući se između Furnuculusa, crucia i stupfeyja. Profesor je odjednom viknuo: -Molim vas, gospođice, nemojte više pričati. Zvučao je kao da nas preklinje da zašutimo. -Znaš, Am, meni se više ne ostaje ovdje.-reče Maggie ljutito odmjeravajući profesora. -Znaš, Maggs, ni meni. Gospodar će sigurno željeti znati kako nas prekidaju…-tu sam zastala. -Da, kako nas prekidaju u zadatku koji nam je on zadao.-dovrši Maggie. -Točno tako, a ni Gospodarica baš neće biti nešto pretjerano zadovoljna. -Nemojte, nemojte, molim vas nemojte odlaziti…-rekao je odjednom profesor. -Evo učinit ću što god vi želite, nemojte ići k Gospodaru..-preklinjao nas je. -U redu.-reče Maggie.-Petrificus Totalus! Profesor se ukočio a zatim skljokao na pod. -Zašto si to napravila?-vrisne Marco. -Pa rekao je da će napraviti što god mi želimo, samo da ne odlazimo–objasnila sam.-Pa ga je Maggie urekla -I kad ti kažem, Am, crucio je bolji od furnuculusa.-reče Maggie meni ne obazirući se na moje objašnjenje, zaprepaštenog Marca i zaleđenog profesora. -Vas dvije ste užasne!-reče Marco kad je sat završio. Skrivečki je, da nas dvije ne vidimo, odledio dosadnog profesora Povijesti zla. A mi kao nismo vidjele… -Čuj, Marco, kćeri smo Voldemorta i Lujize. Možemo to barem malo iskoristit.-reče Maggie. -Znam, ali ste svejedno užasne. -Ma daj se zabavi.-rekla sam zakolutavši očima. -Bok, Isabell!-reče Maggie usiljeno se nasmiješivši i mahnuvši toj glupačici. -Bok!-mahne nam ona veselo. Kad je nestala Maggie i ja smo se kreveljile smišljajući joj najgore nadimke. Razlog zbog kojeg smo ju mrzile bio je jednostavan: nismo joj vjerovale. Mislim, obožava Siriusa, prezire Bellatrix, nekoliko puta je odlazila u Red i obožava Albusa… I onda je ona odjednom smrtonoša i u Voldemortovoj armiji. Jednostavno joj ne vjerujemo. Ali Gospodar joj vjeruje, no on se možda prevario. Marco je šizio zbog toga što Ozzie nije došla ovamo, navodno joj je morao dati nekakav paket da ga isporuči Marcovoj djevojci u Hogwartsu. A Maggie i ja smo šizile zato što je Marco šizio… -Gospođice, trebaju vas Gospodar i Gospodarica.-reče Cliyton rušeći se pod hrpom knjiga koju je nosio. Maggie i ja smo ga htjele ureći svaka svojim urokom ali nas je Marco spriječio u tome. Sad je on kao neka dobričina, a prošli tjedan je isprobao sve uroke na tom jadnom domaru. Maggie i ja smo požurile do Lujizinog i Voldemortovog kabineta -Ti uđi prva.-reče Maggie. -Ne, uđi ti. -Ti! -Ti! -Ti! I baš tad su se vrata otvorila. -Ah, napokon.-reče Lujiza uvukavši nas u kabinet.- Gdje ste vas dvije? -Tu negdje.-reče Maggie zamahnuvši rukama posvuda oko sebe. -Zašto ste bile takve prema profesoru?-zapita Voldemrot ustavši se iz naslonjača. -Tko? Mi?-zapitala sam ja svojim slatkastim glasom kao u nevjerici. -Da, vas dvije.-reče Lujiza.-Čujem da ste ga začarale i izmislile kojekakve gluposti. -Nas dvije?-upitala sam namjestivši svoju nevinu facu. Isto je napravila i Maggie. -Znate da mi to nikada ne bismo napravile.-rekla sam. -Točno tako. Samo nam je bilo dosadno-potvrdi Maggie. -Bilo vam je dosadno, ma nemojte?-reče Voldemort Ok, sad nam je već bio utjerao strah u kosti. -Baš si morala reći da nam je bilo dosadno?-tiho sam šapnula Maggie. -A šta da drugo kažem? -Mogla si nešto izmisliti… -Što ti onda nisi nešto izmislila? -Dosta!-vrisne Lujiza. Maggie i ja smo se saskočile. Oprezno smo ju pogledale. -Shvaćam vas. Povijest zla je veoma dosadan predmet. Nećemo kazniti naše djevojčice zato što su se željele samo malo zabaviti, zar ne, Voldemorte?-reče Lujiza i okrene se Voldemortu s pogledom koji je govorio da mora potvrditi ono što je ona rekla ili… Pa ili je izbrisan s lica zemlje. -Točno tako.-reče krotko Voldemort. Maggie i ja smo se veselo nasmiješile. -Lijepe mamine djevojčice.-cmokne nas Lujiza u čelo. Obje smo na brzinu obrisale čela kad se Lujiza bila okrenula. -Ali, nismo vas zato pozvali ovamo.-reče Voldemort.-Upoznajte vašeg novog profesora iz Otrovnih čarobnih napitaka. Pred nama se pojavio žućkasto ispijeno lice. Osoba odjevena u crno za kojom je vijorila crna pelerina. Kosa mu je bila kratka, crna i neopisivo masna. Maggie i ja smo bolno uzdahnule. -Severus Snape.-reče Lujiza s ponosom u glasu. -O, ne.-uzdahnula sam. -Pacoliki-reče Maggie. -Kako molim?-upita Lujiza. -Pacoliki.-reče Maggie. -Kako?-ponovi zatim Voldemrot. -Pa-co-li-ki.-islovka Maggie polako. -Kako god.–odmahne Lujiza rukom.-Severus Snape je odličan profesor. -Da, imali smo ga priliku upoznati u Hogwartsu.-rekla sam s prezirom u glasu. -Odlično!-veselo klikne Lujiza.- To znači da ćete se sjajno slagati. -Aha.-reče Maggie sarkastično. Znala sam što misli. Samo ti sanjaj, Lujiza. by:Amanda Harrison p.s. Za Maggie i mene, jer mi smo najluđe... |
09.09.2006., subota
Voldy i prijatelji ili kako već...
Svi već znaju da su Amanda,Isabell i Marco negdje u inozemstvu.To je moja izmišljotinja   Svi osim mene misle da je to zapravo istina.Nadam se.Sjedila sam u društvenoj i kašljala. U društvenu je ušao Neville. „Ozzie,znaš li gdje je Hermiona?“upitao me.Kimnula sam i pokazala stepenice koje su vodile u spavaonice.Neville je kimnuo i otišao ondje. Kihala sam,šmrcala,kašljala...sve odreda,kad odjednom doleti Gfiwa,Marcova sova. „Opala!“uskliknula sam i istrgnula joj pismo s noge. Bilo je,of course,od Marca: Ozzie, mislim da Potter nešto sumnja!Provjeri ga i javi mi što si otkrila! Marco Pohitala sam u Veliku Dvoranu,ondje je bio Harry s Ronom. „Harry,Harry,trebam te,brzo!“viknula sam i srušila par prvašića koji su mi bili na putu.Harry je ustao i pošao sa mnom na hodnik. „A?“upitao je kad sam ja provjerila je li sve prazno. „Je l' možda znaš di su Marco,Amanda i Maggie?Hitno je!“šapnula sam. „Pa na Tajladnu,valjda.Zašto?“ „Ništa,ništa.Ciao!“okrenula sam se i vratila u društvenu.Hm,Harry je definitivno sumnjivac!Znam ja to njegovo ponašanje. Evo neke šumske sove!I pismo joj na nozi!Shit,opet od Marca. Ako ti je stalo do mog oca,dođi sutra u dvorac. Marco Jebe mi se za Voldemorta.Ne idem.Ostajem tu dosađivati se.Samo se nadam da nije nešto u vezi sa Maggie,Am ili Marcom...no,kako bilo,ne idem. Ozzie P.S.Sorryte na glupom postu,ali već je bilo vrijeme da i ja napišem novi,pa eto...pusek svima |
01.09.2006., petak
Počeci dana nastave
|
Dok su se Maggie i Amanda mučile s tim što da obuču, mene mučio problem zvan Ministarstvo Magije. MIslim da su vec odavno otkrili lokaciju Voldemortove škole za smrtonoše. svakoga bi časa mogli banuti i brobiti magičnu barijeru i sve nas mirno uhapsiti. Škola je bila gotovo replika Hogwartsa što se tiče zidina i namještaja i prostorija.Mislim da se voldemort na taj način rugao Hogwartsu.Osim što je naravno, sve bilo crno.I osim što su profesori bili jezivi(smrtonoše) i strogi.i osim što smo učili zabranjene čarolije.NIsam tu bio dugo, možda samo 2/3 tjedna prije dolazka Maggie i Amande, tko da se ni ja nisam priviknuo na novo područje. Znam da dolaze još novi učenici, također neki iz Hogwartsa, to jest oni koje je voldemort izabrao za jedan od svojih sljedeecih planova.A tu smo bil i Maggie , amanda i ja. Lujza me oduvjek živcirala.Jučer je začudo napravila takvu strku oko svoje crne haljine da smo svi poludjeli.NO vrijeme je da počmem s nastavom... Prvi Amandin i Maggien sat nakon ogromnog doručka bilo je Vještičarenje. S ostalim smrtonošama došli smo pred učionicu.Amanda i MAggie slale su si zagonetne poglede, ali ubrzo su se upoznale sa svim ljedima iz našeg doma. Dom se zove Winblackhard,a ostala 3 doma još nisam zapamtio.Učionica u unutrašnjosti ličila je Snapovoj kada onako zavuče zavjese na prozore.Svi smo sjeli šutke na svoja mjesta.Profesor, Lilboslqe polako je ušao u učionicu.Maggie se samo osmjehnula, a Amanda je izgledala kao da je vidjela vraga.Liboslque je imao ogromnu bradu, drvenu nogu(koja je stvarala glasan zvuk kada bi hodao), tamne oči i bio je dosta krupan. Ali, iako je bio smtonoša nasmijao se dobroćudnim glasom. "Koga ja to vidim?Male blizanke? ..hik...Margaret i Amanda?" rekao je. "Da...dobar dan...." rekla je Maggie. "LIjepo...hik...lijepo..." rekao je."Počinje još jedna godina, hik, predmeta Vještičarenje,hik, pa dobrodošli..." Došao je do ploče i otvorio stare knjige."Vještičarenje je oblik tajnih prenošenja magije u sklopu putova predaka ali naaravno, crne magije, hik...ali da skratim, na ovom ćete predmetu spoznati hik sve načne za prizivanje duhova, izvođenje zlih napitka i sve ostalo se prenosi kroz povjest" rekao je. Prije nego što je sat započeo u sat je upak Cliyton, mali domar, noseći veliki bund papira. Maggie je uživala u satu, a Amanda je bila naprosto iznezađena.Cliyton je svima podjelio papire na kojima je bio raspored za današnji dan: pon--> 1.vještičarenje, 2.magična stvorenja, 3.obrana od aurora, 4.savladavanje prepreka, 5.travarstvo s crnim biljkama, 6.kako dobiti dvoboj(borbe), 7.Povjest zla, 8.kako poštovati Gospodara, 9.Metloboj "Molim?Danas imamo 10 sati?" upitala je Maggie. "A kada je večera?" upitala je Amanda. Profesor Lilboslqe ih je samo mrko pogledao i dao im znak da na njegovom satu nema pričanja te da se one, kao i ja moraju priviknuti na skroz nove promjene. by:Marco Riddle |
30.08.2006., srijeda
U KRIZI ZAHVALJUJUĆI LUJIZI
|
Lujizi je pala na pamet “genijalna” ideja. Htjela je da svi koji pohađaju školu Crne magije budu obučeni u crno. Naravno, pošto je Voldemort u svemu podupire, prijedlog je usvojen, tako da sam ja u velikoj nevolji. Nemam ama baš ništa crno. “Am, imaš li što crno da mi posudiš?”, pitala sam sestru te večeri. “Ne…”, reče ona. “A i kad bih imala, tebi bi to bilo preveliko.” “Ma daj, Am, mama će me ubiti ako ne pronađem nešto za obući!” “Kad ti kažem da nemam! Jedva sam pronašla nešto i za sebe.” “Potraži, Am!” “Ma dobro!” Nakon višesatnog kopanja po ormaru, Am je pronašla neku crnu haljinu. “Izvoli”, reče ona. “Molim?”, upitah. “Ali nije firmirana!” Amanda se prekrstila i pogledala u nebesa. “Bože, spasi me…” Zavalila sam se na krevet i razmišljala. A onda se dosjetila. “Znam!”, uzviknuh. “Da?”, upita Amanda. “Sjećaš se da mama ima crnu Dolce & Gabbanna haljinu?” Amanda me je gledala razrogačenih očiju. Nisam sigurna da li je to zbog haljine ili zato što Lujizu zovem “mama”. Potrčala sam kroz vrata. Amanda je krenula za mnom, vrišteći:”Maggie, ako misliš ono što ja mislim da misliš, bolje prestani da misliš!” Kad sam stigla do Lujizine i Voldemortove sobe, provirila sam unutra. Nije bilo nikoga, te sam zajedno sa Amandom ušla i zatvorila vrata. “Ti si luda”, promrmlja Amanda. “Lujiza će te koknut…” “Moram da nađem tu haljinu”, rekoh, kopajući po ormaru. Ali ispostavilo se da će to biti gotovo nemoguća misija. Njezin ormar je prepun crne odjeće. “Hajde, hajde”, požurivala me je Amanda. “Uzmi bilo koju!” “Ne”, rekoh. “Ja hoću baš onu.” Kopala sam po ormaru još dugo, ali od haljine ni traga ni glasa. Baš kad sam htjela odustati, Amanda je prasnula u smijeh. “Što je smiješno?”, upitah, boreći se sa Lujizinom odjećom. “Maggie… haljina… je na krevetu!” Bila je u pravu. Lupila sam se po glavi. Obje smo se smijale kao lude. Trebalo nam je nekoliko minuta da se smirimo. Obukla sam Lujizinu haljinu. Stajala mi je kao salivena (pošto sam prethodno obukla push-up grudnjak). “Maggie, ne misliš li da je haljina prekratka?” “Nije”, rekoh. “Na njoj je još kraća.” Amanda odmahnu glavom. A onda smo čuli škripanje vrata. Brzo smo se zavukle ispod kreveta. “Možemo sebi birati grob”, prošaputa Amanda. U sobu je ušla Lujiza. Bacila je pogled na krevet. Zatim dreknu: ”Voldemorte!” Voldemort je došao. “Šta je bilo, dušo?”, upita on naginjući se da je poljubi. Ona ga odgurnu od sebe. “Gdje je moja crna haljina?” “Ja se uopšte ne razumijem u tvoje haljine. Meni su one sve odreda grozne”, dobaci Voldemort. “Gdje je moja haljina?!” “Otkud ja mogu da znam gdje je tvoja haljina?” Tada je u sobu ušao Marco. “Ehm…izvinite ako nešto prekidam… ali znate li kamo je otišla Maggie?” “Veze nemam”, reče Voldemort. “Nisam je vidio od sinoć.” “Ni ja. Nije čak bila ni na predavanjima”, dodade Marco. “Oh, Bože!”, reče Lujiza. “Voldemorte, šta si to uradio?” Voldemort je blijedo pogleda. “Sinoć je krenula u knjižnicu… jesi li joj dao jasne upute kako da stigne do tamo?” “Pa… donekle.” “Jao, jadna moja kćerka!”, zajeca Lujiza. “Daj ne drami, sigurno se šmuca tu negdje okolo…”, smirivao ju je Voldemort. “Kako si mogao da ju pustiš da ide sama?”, drala se. “Maggie je pametno dijete… ona se može sama snaći”, reče Voldemort. “Slušaj, ako mi odmah ne stvoriš dijete, kunem ti se da…”, zavrišta Lujiza. “Ma idi bestraga, kako da ti stvorim dijete u ovim godinama?!”, reče Voldemort. Amanda više nije mogla da izdrži pa je prasnula u smijeh. “Izlazi odatle,ko god da si!”,viknu Lujiza, uperivši štapić prema krevetu. “Smiri živce”, reče Marco. “To je samo Amanda.” Am je izašla iz skrovišta, crkavajući od smijeha. “Izvinite… slučajno znam da je Maggie otišla u šetnju s Dracom”, reče ona. Lujiza se srušila na krevet. “Koje olakšanje… ali još uvijek mi niste našli haljinu!” Na svu sreću, tada je stigao Lucius Malfoy, rekavši im da su stigle nove učenice, Rosilyn Olsen i Isabell Black. Naše frendice iz Hogwartsa! Izgleda da se stara ekipa ponovo okuplja. Čim su svi izišli iz sobe, odahnula sam. Otrčala sam u svoju sobu i skinula haljinu. Da li sam je vratila u Lujizinu sobu? Ne, to bi bilo isuviše razumno. Stavila sam je u Amandin ormar. Lujiza je alarmirala čitavu školu. Kasnije su svi tražili njezinu haljinu. Sutradan ujutru, razgovarala sam sa njom “Mamice, ja nemam ništa crno da obučem” Govorila sam svojim najslađim “ja-sam-dobra-djevojčica” glasom. “Ma u redu je, dušo (zašto me je tako nazvala?!). Nego, htjela sam da ti dam crnu Dolce & Gabbanna haljinu… ali ju je Voldemort negdje zaturio. Zato sam je sinoć i tražila. No, ako hoćeš, mogu da ti dam neku drugu…”, reče Lujiza. “Nisam…”, poče Voldemort. Nasmiješila sam se. “A da ja pokušam da ju nađem?” |
29.08.2006., utorak
Ludnica
|
Ajme...ludnica.Dvije moje ultrasuper frendice su skroz poludile!Prvo,saznala sam da su sestre,i to blizanke!Drugo,one su zbog toga presretne.Onda,Voldemort i Lujiza Brown su im roditelji!Stvarno ludo... Sjedila sam u društvenoj i slušala Queense,samo da se malo razveselim.Nisam ništa čula jer sam slušala na MP3,a navila sam do daske.Odjednom mi je prišla Fly,moja sova.Nosila je neko pismo.Uzela sam ga.Bilo je od Amande. Draga Ozzie, mi ćemo sad biti u Voldemortovu dvorcu i tamo ćemo učiti crnu magiju.Pozdravljaju te Amanda i Maggie Ajme mene!Bila sam tako pokisla da nisam ni primjetila da je do mene došao Ron i počeo nešto blebetati. -OZZIE!-pokušao je nadglasati Fat Bottom Girls. -Rock 'n' roll around...-pjevala sam. -OZZIE!!!-zaurla Ron. Sad sam ga vidjela,pa sam skinula slušalice. -A?-tupo sam upitala. -Jesi li vidjela gdje Am i Maggie?- -Ovaaaj...ne.Nisam,a-a.-malo uznemireno sam odgovorila. Ron je otišao i dalje zapitkivao sve u društvenoj.Brzo sam uzela papir i našvrljala: Učenici se raspituju o vama!Što da im odgovori?Gdje ste? Ozzie -Fly!-viknula sam preko glava malih prvašića.Moja sova se okrenula i pravila da me ne čuje. -Kvragu,Fly,dođi!- Ona se nije obazirala. -Ok,kako želiš.Ronalde,posudiš mi Prasca?- Fly munjevito doleti do mene i zgrabi pismo. -Odnesi to Amandi ili Maggie!Samo ga nemoj rasporiti,k'o prošli put!- Ona je odletjela. -Pazi!-viknula sam Fly jer se skoro zabila u Harryja. -Uh,glupa sovuljaga!Ozzie,želio sam te pitati znaš li gdje su Amanda i Maggie?-upitao me Harry. -Ne,Harry!- Otišao je do Hermione.Ona me pogledala onim svojim pogledom koji mi jasno govori lažeš,a? Zavrtila sam glavom i nisam prestajala dok me netko nije smirio. -Ej,polako!Ispast će ti glava!-umirio me Seamus Finnigan. -Kaj?- -Znaš li gdje su...-počeo je Seamus,ali sam ga prekinula. -Amada i Maggie?Nemam blage veze!- -Šteta.-šapnuo je i izašao iz društvene.Joj,ne!Evo smotanog Deana. -Ej,Ozana...- -Ne,nisam ih vidjela.Kaj je ovo ljudi?!Svi se se u njih zaljubili?- -Ne,treba ih McGonagllica.-reče Neville. -'Ko?McGonagllica?-upitala sam ga.-Valjda McGonagallica!- -Da.Odi njoj reci da se zaljubila!Svakome od nas je rekla da se o tome raspitamo.-objasni mi Seamus. Ustala sam i otrčala do McGonagallice.Dok sam trčala,čula sam kako Flitwick viče: -Valentice,stišajte tu pjesmu!- -Molim?-viknula sam,ali sam i dalje trčala. Kad sam došla,bila sam sva znojna.Trčala sam dvije minute,a deset minuta sam nagovarala vodorigu da me pusti.Na kraju je ispalo da je lozinka „Znaš-Već-Tko“. Rekla sam: -Znaš već tko će ti razbiti...-i glupa vodoriga se pomaknula. -P-profesorice...kaj vam trebaju cure?- -Nisu bile na predavanjim.Gdje su?- -Ovaaj...one su...vidiš,one i Riddle su...hm.Oni su otišli po neku nagradu...u Tajvan,znaš.Neće ih biti...ovaj...nekoliko...hmmmmm....valjda godina.-slagala sam.100% mi nije vjerovala. -Čekajte me ovdje.-samo je rekla i izašla iz kabineta. Kad je ušla,završavala sam pjesmu We will rock you. -Pošaljite im pismo u Tajvan.Sad.-rekla je i pružila mi tintu i papir. -Ne znam adresu.- -Samo napišete imena.- -Ali...ne znam kako se prezivaju.- -Ja znam.- -Al nisu u Tajvanu,već u Tajlandu,a tamo...no dobro!- Počela sam pisati. Mraga Daggie, nadam se da ste jobro,der sam ja u jevolji,noj! Dad kolazite? Ousa od Pzzie McGonagallica nije ni gledala što pišem,samo ga je uzela i dala nekoj kukuviji. Izašla sam iz kabineta. Fly!Nosila je pisamce. U Voldemortovu dvorcu smo.Smisli nešto. Ajme,kako mi je to pomoglo!Zaputila sam se van i neprestano sam lupala glavom o knjigu koju mi je Lovegood posudila. Šupljoglava Ozzie |
25.08.2006., petak
Pokucajte...
|
Šutjela sam. Šutke sam hodala pokraj Maggie, svoje sestre. Svoje sestre, čovječe, kako to čudno zvuči… Maggie i ja smo sestre blizanke. Ja sam najmlađa od nas troje. Maggie je starija od mene čak dvadeset minuta. Ovo je bila priča koju su nam ispričali: Maggie se rodila prva, Voldemort ju je odnio, i tek su onda došli Marcous (za kojeg sam ja mislila da je moj pravi otac) i Simone. Lujiza je čula proročanstvo u kojem samo njezina mlađa kći može nju naslijediti, a da će njezina starija kći naslijediti svog oca. I onda, kad je čula Marcousovo proročanstvo, užasno se razbjesnila… Tada je počela mržnja. Voldemort je Maggie odnio u London, namjeravao ju je ostaviti u sirotištu. Prekasno. Već je tu došla Andreina. Andreina i Voldemort su se posvađali. Andreina je tvrdila da je Maggie trebala biti njezina kći, ne Lujizina… Bila je to Andreinina smrt… Morali su nam promijeniti izgled kako nitko nikada ne bi doznao da smo kćeri dvoje najvećih crnih čarobnjaka u povijesti… Šutke sam hodala uz Maggie. Marco nas je vodio. Zidovi su bili crni, mračni, odisali su crnom magijom. Na zidovima su stajale baklje, sjale su nestvarnim plavkasto-crvenim svjetlom, vatrom… U hodnicima se nalazilo mnoštvo vrata. Pitala sam se što skrivaju. Na neki način nisam prihvatila istinu. Bilo mi je teško povjerovati u nju. U to da smo Maggie i ja sestre. I to blizanke. -Tu desno-rekao je Marco. Skrenuli smo. -Ovo je ludnica, jeli, Am?-upitala je Maggie. -Aha-kimnula sam glavom. Nisam ju mogla prihvatiti. Nisam joj mogla oprostiti. Bilo mi je tako teško. Znala sam da ću se morati sama suočiti s njom. Bez Voldemorta, Marca, Maggie… Što mi najteže pada. Ona mi je uništila život… Mora platiti. Zaklela sam se… Zaklela sam se Mattu i Jane… Zaklela sam se… Mora platiti… Neću i ne želim joj biti dobra kći. -Upoznajte Ozanu Valent. Našu doušnicu u Hogwartsu.-rekao je Marco otvarajući vrata jedne sobe. U njoj je stajala djevojka kratke plavo-smeđe kovrčave kose. Mahala je štapićem izvodeći neke komplicirane čarolije. -Ozzie!-zavrištale smo Maggie i ja uglas grleći Ozzie, našu super frendicu iz Hogwartsa. -Ej, Maggie, Amanda.-pozdravila nas je Ozzie. -Vi se poznajete?-upitao je Marco. -Naravno. Ozzie je s nama u Gryffindoru.-rekla sam s osmjehom.-Mislim, bila je s nama. -Ozzie, ti si doušnica?-upitala je Maggie. Ozzie je kimnula glavom. -To su tajni poslovi, ne smijem nikome govoriti o tome. Samo Gospodaru, i Gospodarici i Marcu, jel on je Gospodarov sin …-rekla je Ozzie.-Niti jednom od smrtonoša. A ponajmanje vama dvjema. Maggie i ja smo prasnule u smijeh. -Vjeruj mi, nama smiješ reći.-rekla sam. -Mi smo kćeri. Je li tako, Am?-nadopunila me Maggie. -Kćeri? Kakve kćeri? -Kćeri od Gospodara i Gospodarice. Mi smo Lujizine i Voldemortove kćeri. Mi smo sestre bliznake.-rekla sam. -Ideš!!! Kako?-upitala je Ozzie. Objasnile smo joj sve. Ona nas je zapanjeno gledala. -To znači da ste vas troje zapravo nasljednici?! -Aha.-rekao je Marco.-Ajde vas dvije sada požurite moram vas odvesti do vaših soba. -Vidimo se kasnije, Ozzie.-viknula sam na odlasku. -Da, vidimo se kasnije.-rekla je Ozzie iznenađeno i zbunjeno nastavljajući mahati svojim štapićem. Nakon još nekoliko hodnika Marco je stao pred jednim vratima. -Evo, ovo je vaša soba. Zajedno ste u njoj, nadam se da vam ne smeta. -Ne, naravno da ne.-rekla je Maggie i ja sam se složila. Ušle smo unutra. Bila je to velika, mračna i prašnjava soba. Sve što je bilo u njoj bila su dva crna kreveta i dva tamno smeđa ormara. Maggie i ja smo se pogledale dok je Marco izlazio. -Bljak!-rekle smo uglas i bacile se na posao. Narančasti zastori, zeleni tepih, crveni baldahin, ogromni kreveti, moj zveckavi nakit. Odjednom je soba zasjala. Baš po mom i Maggienom ukusu… Zadovoljno smo se svalile na moj krevet. Cerekale smo se i hvalile jedna drugu u dizajniranju sobe. Odjednom je u sobu ušao netko. Lujiza. Bijesno sam ju pogledala. -Uh!-uzdahnula je kad je pogledala sobu.-Tko je smislio ovo? Ovakav izgled sobe? -Ja!-viknule smo Maggie i ja uglas. -Hmda…-promrmljala je Lujiza.-Sutra imate predavanja. Počinju u 7 ujutro. -7 ujutro?-upitala je Maggie s bolnim uzdahom. -U Hogwartsu su počinjala u 8-nadopunila sam ja. Lujiza nas je oštro pogledala čime nam je jasno dala do znanja da umuknemo. -Potrudite se da stignete na vrijeme.-rekla je.- Marco će vam sve objasniti. Predavati će vam neki od smrtonoša. I učit ćete samo crnu magiju, i možda poneku obrambenu čaroliju. Ne želim cirkuse i nerede. Svaka neposlušnost se kažnjava. Nećemo tolerirati nepodopštine. Jasno? -Aha.-rekla je Maggie. Kad je Lujiza izašla rekla sam: -Znaš, sister, trebali bi na vrata zalijepiti natpis "Pokucajte!" -Definitivno-složila se moja, dvadeset minuta starija, sestra. by:Amanda Harrison |
23.08.2006., srijeda
Nova skola
|
Amanda i Maggie sjedile su do Voldemorta.Nakon sto su otkrile da su blizanke bile su vesele volje. "Da vam predstavim osobu koju ste vec u Hogwartsu upoznale...Marco, moj sin.NAsljednik." Lujza se smjesila. "O bok Marco! Otkud ti ovdje? Jesi li cuo? Amanda i ja smo blizanke, znaci imas dvije polusestre"rekla mi je Maggie. "Znam.Voldemort me zamolio da vas sigurno dopratim ovdje.Pa jesam.I je li vam se svida ovdje?" "Pa nije bas..." zapocela je Amanda. "Marco sto mislis o onome sto smo...raspravljali?" upitao me Voldemort.Sjedio sam do njega unaslonjacu. "MIslim da bi bilo dobro da nas se pridruze pa tako i u ucenju crne magije." rekao sam. Maggie iAmanda su me zbunjeno gledale. "Vidite, ovo nije samo dvorac, ovo je i skola.Skola Crne Magije.Skola koju pohadajuu smrtonose i nasljednici nas.A to ste vas troje. Vise necete pohadati Hogwarts." rekla je Lujza. "Marco zivi tu kod nas vec dosta vremena.Upoznat ce vas sa svima." dodala je Lujza. "Ali prije svega zelimo vam nesto reci," rekla je Lujza"Znamo da nismo bili ni najmanje dobri roditelji.Nastojat cemo se iskupiti.Mi vas sve jednako volimo, iako ja nisam prava Marcova majka." "Ovdje ce vas postovati.VAs troje jednoga cete dana vladati svjetom tame.Buduci da je Marconajstariji pokazat ce vam ovaj svjet..." rekla je opet Lujza.Unutarnji zidvovi dvorca(skole) bili su crni, sve je bilo drugacije nego u Hogwartsu.A tajanstvena radoznalost sve je vise jacala. by:Marco Riddle  (dvorac-skola) |
Pocetak price koja nema izlaza
|
Nisam znao da Maggie zeli upoznati oca dok je nisam ugledao kako prilazi Malfoyevom ocu koji ju je cekao.Objasnio mi je da ce Maggie doci upoznati voldemorta.Ja sam ga vec upoznao i Voldemort bi svakoga casa trebao doci ovdje,medu smrtonose.Iza Maggie koracala je Amanda.Sjetio sam se prosloga tjedna,kada sam upoznao MAggie.Vratit cu vas u proslost...Bilo je to ovako: Kada me Dumbledore iz meni tada nepoznatog razloga pozvao usvooj kabinet nevoljko sam tamo isao.Hodnikom sam vidio grupu cura koje su se smjeskale.To je on, ridle!Ima li curu? -bile su njihove misli te sam se okrenuo. "Riddle sam pa pazite sto mislite, hehe" nasmijao sam se a one su pocele nesto saptati. Otvorio sam vrata kabineta.Dambledore je bio zavaljen u stolcu, a (buduci da ga cesto posjecujem) u kabinetu nisam primjetio nista neobicno. Nasuprot Dumbledoru sjedila je crvenokosa cura, nesto mlada od mene.NIsam ju upoznao, ali nacin na koji me gledala bio je pun pitanja i nevjerice. CAk je bilo malo i straha u tom pogledu. "Sto sam sad ucinio?" upitao sam. "SJedni, Riddle" rekao mi je Dumbledore.Sto je ovo? Zasto me tako gledaju? "Ovo je MArgaret An..." "Maggie" upala je ona."Maggie Peyton" dovrsila je."Bok" rekao sam. "Poznajes li ju?" upitao me Dumbledore "Ne, zasto?" "Pa...ona,ona ti je sestra" "Molim?!" skocio sam. "Vidis, Voldemort je bio ozenjen tvojom majkom,Rebecom i zato imas njihovo pravo prezime. Jako su se voljeli, ali tvoju majku ubio je auror,nesretnim slucajem..." "Znam"rekao sam jos ne mogavsi vjerovati. "A onda, godinu poslije, Voldemort je dobio jos jedno djete, ali s Lujzom, ali oni se nikada nisu ozenili." rekao je Dumbledore. Nastala je tisina. "I ja sam saznala maloprije,pismom. Znala sam da u skolu ide Voldemortov sin, a kada sam saznala da sam i ja...nisam znala kako da ti kazem" rekla mi je MAggie. "Pa mi je rekao ravnatelj?" "Ne, nemoj krivo shvatiti..." rekla je tiho. "Ma, oprosti.Imas pravo. To je cak.......to je lijepa vijest" rekao sam i ustao se sa stolice te otisao van. Sjeo sam na klupu u hodniku. "JEsi li dobro?" rekao je netko.Podigao sam pogled. "Naravno" "Hej sad si mi poluburaz!" rekla je veselo. "I ti meni polusestra.Sad nas ima, nas Riddla"rekao sam sa smjeskom "Aha, cak bi smo mogli osnovati armiju" dodala je kroz smjeh. Uto je dotrcala Armanda. Zastala je kada nas je vidjela" Zna?" upitala je Maggie gledajuci u mene. "Zna" odgovorila joj je Maggie. Ostatak tog dana prosao je veselo. Maggie je vesela i voli se saliti sto nam je ista strana, no mirnija je osoba od mene i nije htjela krsiti tolio skolskih pravila koje sam ja taj dan prekrsio.No o tome cu vam pricati kasnije....Saznao sam i da je Amanda kcer od Lujze, znaci blizanka Maggie, ali svi smo u istoj prici. Prici bez izlaza. Prici Voldemortove krvi. by:Marco Riddle |
Otkrivena istina
|
Lucius nas je čekao u Zabranjenoj šumi točno u ponoć. Nekako smo izbjegle McGonagallicu, a Snape nas je zamalo ulovio. Na svu sreću, umakle smo im. Na moje veliko iznenađenje, Lucius nije bio sam. S njim su bile još neke smrtonoše, no nisam im vidjela lice. A i Draco je bio tamo. On je bio normalno obučen, u Slytherinsku pelerinu. ''Draco, kamo idemo?'', upitah, vukući Amandu za ruku. ''Pa u Voldemortov dvorac'', odgovori on. Nekoliko trenutaka je vladala tišina. ''Baš nešto razmišljam...'', rekoh. ''Jesi siguran da Voldemort zna gdje je Lujiza?'' Lucius me je pogledao kao da sam ćaknuta. ''Gospodine Malfoy...'', upita sad i Amanda. ''Jeste li zbilja sigurni?'' Mislim da se ona nadala da neće sresti Lujizu. ''Zna on vrlo dobro...'', reče Lucius. ''S njim!'' Razrogačila sam oči. ''S njim?'' Nije odgovorio. Stigli smo do ogromnog dvorca. Nalikovao je na one iz filmova strave i užasa. Progutala sam pljuvačku. Prije ulaska u dvorac, Amanda se prekrstila. Pogledala sam oko sebe. Dvorac je i iznutra izgledao kao da je iz nekog horor filma. Amanda me je gledala kao da hoće da mi kaže ''ubit ću te''. Smrtonoše su nas ispratile do jedne sobe. ''Čekaju vas unutra'', rekao je Lucius, a zatim su se svi okrenuli i otišli. ''Otvori vrata, Am'', rekoh. Lagano je pritisnula kvaku i onda provirila unutra. ''Odvratno!'' ''Šta je odvratno?'', upitah. Amanda se sklonila i pustila mene da provirim. I imala sam što vijdeti. Lujiza i Voldemort su se ljubili! Nisam mogla da se suzdržim i prasnula sam u smijeh. Amanda mi je začepila usta dlanom, ali nije to dobro izvela. Izgubila je ravnotežu, gurnula me na vrata, tako da smo obje upale u sobu i tresnule na leđa. E tek tad sam se razvalila od smijeha. Lujiza i Voldemort su zamalo dobili srčani udar jer smo zaista iznenada sletjele na tepih. Amanda i ja smo brzo ustale i otresle prašinu sa sebe. ''Am je u nevolji...Am je u nevolji... Am je u nevolji...'', zapjevušila sam. ''Ne lupaj gluposti. I ti si u nevolji'', nakezila se. ''Ja sam uvijek u nevolji! Am je u nevolji... Am je u nevolji...'' Lujiza se nasmijala. ''Pa nitko nije u nevolji.'' ''Tako je'', dodade Voldemort. ''Samo želimo razgovarati.'' Amanda me je pogledala. ''Ubit će nas zbog tebe!'' ''Ma sad sam ja kriva?'', upitah. ''Ti reče da će sve biti u redu!'' ''Pa tko ti je kriv što si mi povjerovala?!'' Lujiza:''Sjednite i opustite se. Moramo vam nešto reći.'' Amanda je nesigurno sjela na trosjed. Ja sam se popela na njega i počela da skačem. ''Šta to radiš?'', upita Voldemort razrogačenih očiju. ''Tako se ja opuštam!'', rekoh. A onda sam se iznenada smirila. ''Zbilja nas nećete koknut?'', upitah. ''Naravno da nećemo. Pa vi ste naše kćeri'', reče Lujiza. ''Ne'', rekoh. ''Amanda je tvoja, a ja Voldemortova kći.'' Voldemort pogleda u Lujizu. ''Da im kažemo?'' ''Reci im ti.'' Voldemort se okrenuo prema nama i ispričao nam cijelu priču. Amanda je moja sestra blizanka! Tu šokantnu, nevjerovatnu istinu koja je do temelja uzdrmala naš svijet, potvrdila je i sama Lujiza. Ona i Voldemort su naši roditelji! Otresla sam sa trosjeda praveći se da sam pala u nesvijest. Jedino je Amanda skontala da se pretvaram. ''Hajde, Maggie! Znamo da se nisi onesvijestila!'' Ali ja sam i dalje nepomično ležala. ''Maggie, vidi... imam love... hoće li te to ućutkati?'' Otvorila sam lijevo oko. ''O koliko love pričamo?'' ''Deset dolara.'' Ponovo sam zatvorila oko. ''Dvadeset'', ponudi Amanda. I dalje sam ležala. ''Dobro, trideset!'' ''Četrdeset'', rekoh. ''Nevjerojatno'', progunđa Amanda. ''Muze me jedna gangsterka.'' Kad sam strpala lovu u džep, ponovo sam sjela na trosjed ''Kad ste bile bebe, zamijenili smo vam izgled'', reče Lujiza. ''Pa... sigurno onda nisam bila lijepa kao sad'', rekoh. ''Ćuti i slušaj, narcisu jedan!'', prekori me Amanda. ''Nismo željeli da doznate da ste naše kćeri... no pošto ste se tako sprijateljile, odlučili smo vam reći istinu.'' ''Ne mogu vjerovati...'', promuca Amanda. ''Ovo je tako zabavno, zar ne Am?'', nasmijala sam se. ''Nemoguće... mi smo blizanke...'', i dalje je mrmljala. ''Shvatam da ste šokirane...'', poče Voldemort. ''Am je šokirana'', rekoh. ''Ja nisam. Meni je ovo baš super.'' ''Pa ako je tebi, onda je i meni... sestrice'', nasmija se Amanda. Ipak, imala sam još neka pitanja. Zato sam se okrenula prema Lujizi. ''Mama, da li...'' Nije čekala da završim. ''Kako si me nazvala?'', prošaputala je. ''Mama? Kako treba da te zovem? Stara?'', upitah. ''Da li to znači da nas prihvataš kao roditelje i da ćeš nam se pridružiti?'', upita Voldemort. ''Da, tata'', nasmijala sam se. ''A što je s tobom, Amanda?'', upita Lujiza. ''Valjda ću uraditi isto kao i Maggie.'' P.S. Oprostite na glupom postu, ali nisam imala neku inspiraciju. No bitno je da se sve otkrilo, jel tako? |
22.08.2006., utorak
Maggien šarm
|
Zašto se Maggie mora u sve petljati? Znam da to nije dobra ideja, znam. Nije da imam loš predosjećaj niti išta slično, ali… Imam loš predosjećaj. Taj «razgovor» između Lujize i mene bi mogao završiti kobno. Mogle bi se poubijati. Zašto se Maggie uvijek mora u sve petljati? Ne znam zašto, nikada neću saznati. Ali baš zbog toga ju volim. Zato što mi želi pomoći da budem dobra s osobom koju svi mrze, a ponajviše ja. Volim ju zato što uvijek izvodi gluposti, volim ju zato što me zadirkuje, što se smije sa mnom, plače sa mnom… Ali zašto se Maggie mora u sve petljati? Lujiza mi je uništila sve što sam imala. Djetinjstvo, obitelj, sreću… Sve. Ubila je Matta i Jane, ljude koji su me podigli, odgajali, stvorili od mene ono što sam sad. Lujiza me proganja, želi me ubiti, uništiti, izbrisati s lica zemlje svog najvećeg neprijatelja. A nisam joj ništa skrivila, samo sam joj kći. Ne mogu biti s njom u dobrim odnosima. Ne mogu dok me proganja i želi me ubiti. Lujiza i ja nikada nismo razgovarale, ne zapravo. Mi jesmo razgovarale, u onim trenutcima našeg susreta. Ali nisu to bili razgovori kakve bi majka i kći trebale voditi. Nismo razgovarale o školi, ispitima, profesorima, dečkima, odjeći, ocjenama, prijateljima, Maggie… Razgovarale smo o smrti, o Innocent, o zlu, o boli, o pridruženju… To je sve što Lujiza želi od mene, da joj se pridružim. Mogu li to? Znam da mogu. Želim li to? Nisam sigurna. -Maggie, zakasnit ćemo na sat.-rekla sam vrteći svoju najdražu ogrlicu oko kažiprsta. Cupkala sam nogom i coktala jezikom stojeći nasred hodnika. -I, možeš li to učiniti, Draco?-pitala je Maggie naginjući se k Dracu. -Pa, ne znam, vidjet ću…-mrmljao je Draco zureći… Pa svakako tamo gdje ne bi trebao. Crkavala sam od smijeha, ali Maggien šarm je uvijek palio. -Ali, Draco, to je meni jako hitno.-rekla je Maggie napućivši usne.-Možeš li porazgovarati sa svojim ocem? -Da, vjerojatno mogu… -Jer, znaš, kad bi Voldemort upoznao svoju kći, tvoj otac bi dobio veliki bonus kod njega, a ti… Ti bi dobio veliki bonus kod mene. A to svakako ne bismo htjeli propustiti. -Da, to svakako ne bismo htjeli propustit…-rekao je osupnuto Draco. Maggie ga je cmoknula u obraz i okrenula se te došla do mene. Draco je zbunjen stajao držeći se za obraz. Kad smo zašle za ugao Maggie i ja smo se previjale od smijeha. Trebalo nam je najmanje nekoliko minuta da se smirimo. -Dobro si ga sredila, Maggie.-rekla sam.-Daj petaka! Pljesnule smo se rukama još uvijek se smijući ko lude. -Draco je uvijek bio slab na tebe.-rekla sam. -Yap.-nasmijala se Maggie.-I na poljupce. Rijetko ih dobiva. McGonagallca je oduzela 20 bodova Gryffindoru zato što smo kasnile. Koza! Ali nije nam smetalo. Znale smo da će naš, zapravo Maggien, plan uspjeti. Nakon dva dana, Draco nam je javio da je njegov otac sve sredio. Za nagradu je opet dobio pusu od Maggie. I, da, lord Voldemort i Lujiza Brown će napokon upoznati svoje kćeri. Amanda Harrison |
20.08.2006., nedjelja
KAKO JE SVE POČELO
|
Ne znam zapravo kako je sve počelo, ali znam tko je za sve ''kriv''. Ah, tko drugi nego – ja. Oduvijek sam bila puna ludih ideja. Amanda mi je najbolja prijateljica otkako znam za sebe. Upoznale smo se na veoma neobičan način; dok sam bježala od policije nakon crtanja grafita po crkvi, sudarila sam se s njom. Da nije bilo nje, ja bih danas bila u popravnom domu. Neki kažu da sam to i zaslužila. Pa moguće. Toj se curi osmijeh nikad ne skida sa lica, zato je i volim. Nas smo dvije vrlo slične, a i slična nas je sudbina snašla. Vidite, i mojim i njezinim venama teče krv moćnih čarobnjaka. Moj otac je Voldemort, a njezina majka je Lujiza Brown, poznata crna vještica. Međutim, nju Lujiza pokušava da ubije, dok mene Voldemort želi učiniti moćnom crnom vješticom. Znači, on sa mnom ima dobre namjere. Ipak, ni ja nisam u dobrim odnosima sa ocem, kao ni Amanda sa svojom majkom. To mi se čini tako… tako glupo. Mislim, Voldemort je moj otac, moja krv… zar ne bi trebalo da mu pomognem u njegovim planovima? Zar ne bih trebala da mu budem dobra kćerka? Jer on pokušava meni biti dobar otac, zar ne? Amanda i ja trenutno idemo u Hogwarts, i obje smo u Gryffindoru. Još uvijek smo najbolje prijateljice, i nešto mi govori da ćemo to zauvijek ostati. Jednog hladnog jutra, probudila sam Amandu. ''Zakasnićeš na časove'', rekoh. ''Bježi'', promrmlja ona. Ali ja sam joj svukla pokrivač i prodrmala je. ''Stvarno ćeš zakasniti na časove!'' Pogledala je na svoj budilnik. Sedam i deset. Potrčala je u kupatilo, isprskala lice hladnom vodom, na brzinu se obukla i pogledala oko sebe. ''Gdje su svi ostali?'', upita Amanda. ''Ha ha'', pjevuckala sam. ''Ha ha ha, danas je subota! Baš sam te namagarčila, zar ne?'' ''Ti mala…'' Ali nije uspjela da me zgrabi, jer sam već istrčala kroz vrata. ''Kako to da ste ustale tako rano?'', upita naša prijateljica Isabell dva sata kasnije, zijevajući. ''Duga je to priča'', reče Amanda. ''Pa, u svakom slučaju… gdje je Maggie?'', upita Isabell. ''Ispod stola'', reče Amanda. ''Prisluškuje.'' ''Ah.'' Nešto kasnije, Amanda i ja smo otišle da prošetamo. Nismo spominjale ono buđenje od jutros. Razgovarale smo o novoj epizodi ''Rubi'', kad sam je ja prekinula:''Am… zašto toliko mrziš Lujizu?'' Pogledala me je kao da sam luda, a ona rekla:''Pa… ovako: ubila mi je oca, pokušala je da ubije i mene, proganja me, zla je, ubila je Matta i Jane... zar ti se to ne čini dovoljno, Maggie?'' ''Ali ti je majka'', rekoh. ''Ma da… majka'', reče Amanda. ''Veoma dobra majka'' Gorko se nasmijala. ''Nijedna majka nije loša'', rekoh. ''Tko ti je to rekao? Čika Perce?'' Čika Perce je moj indijski čvorak. ''Ne'', rekoh, smijući se. ''To mi je rekla Jane.'' Amandine oči zasuziše. ''Jane?'' ''Da, Am. I ja mislim da bi ti trebala razgovarati sa Lujizom.'' Dobro je…uspjela to prevaliti preko usta. Bravo ja! ''Si ti luda?!'', zavrišta Amanda. ''S njom?! Nema šanse!'' ''Ali Am…'' ''Slušaj, Maggie, nemoj da guraš nos tamo gdje mu nije mjesto!'' Pogledala sam je začuđeno. Amanda i ja se nikad ranije nismo svađale. ''Maggie, čuj… izvini, molim te'', rekla je. ''Nisam htjela da galamim na tebe. Samo… da li bi ti pružila Voldemortu priliku?'' ''Upravo ti o tome govorim'', rekoh. ''Bih. Naravno da bih.'' ''Ali zar ga ti ne mrziš?'', upita Amanda. ''Ne. Otac mi je i ja…'' ''Voliš ga?'' ''Pa da. Mislim da da.'' Amanda je pogledala u pod. ''Hoćeš li razgovarati s njim, Maggie?'', upita ona. ''Da. Mogu da dođem do njega preko Luciusa'', odgovorila sam. ''Onda ću i ja razgovarati sa Lujizom. Ipak mi je majka'', nasmijala se. ''Ali ne znam kako ću doći do nje.'' ''Ne zaboravi da je uspjela da pobjegne iz Bastille'', rekoh. ''Sigurna sam da tvoj otac zna gdje je ona'', pretpostavila je. ''I ja sam, vjeruj mi.'' Čini mi se da će moj plan uspjeti. |
